ŽIVLJENJE PO BIKERJU
Na čudovit in nenavaden način sem počaščena, da z vami ovekovečim prelepo in pretresljivo življenjsko izkušnjo. To pripoved darujem v spomin očetu mojega otroka, moji veliki ljubezni Jošku Maretiču - Jokeju (1980 – 2006). Ekipi revije Bikers World pa se zahvaljujem, ker mi to omogoča. Zabeležili so najlepše trenutke moto zbora v Kaštelih na Dračiču ter meni in mojemu sinu podarili nekaj trenutkov iskrenega pogovora. Za to se vam iskreno zahvaljujem. Življenje z bajkerjem in brez njega Le z enako mislečimi lahko ljubiš in deliš isto strast. Z ljudmi, ki vedo o čem govoriš in s prijatelji, ki te razumejo. Vse to sem imela z njim. Z mojim Jokejem. Ljubezen do mašine so kot najlepše sanje, ki se spremenijo v realnost in, ko življenje živite s polnimi pljuči. Takrat življenje postane najlepša dogodivščina, avantura nekega potepuha. Joke, smisel mojega življenja, moj življenjski moto, je bil bajker, free fighter (športnik), mladenič, 13 let mlajši od mene, bil je moj ljubimec in prijatelj. Zame je bil vse, resnično vse. Strast in ljubezen do hitre vožnje nama je dvigovala že prirojeni adrenalin. Kot takrat, ko se prvič zaljubiš ali ko vidiš najboljšo »ribo«, ki povzroči cirkus v hlačah, samo če pomisliš nanjo. Vse to sva bila midva. Bila sva par, ki je znal izkoristiti vsak trenutek ali vsaj združiti koristno z ugodnim, da se le drug ne bi počutil prikrajšanega. Veste, kaj mislim? Če ne veste, pa se vsaj potrudite in si predstavljajte, kako sva uživala eden v drugem. Življenje z bajkerjem je bilo nekaj najlepšega, kar se mi je lahko zgodilo. Dovolj je bil pogled, da sva vedela, kaj kdo misli, vedela sva, kaj morava storiti. Resnica je, pogledi povedo več kot besede. Ko v zvezi nekaj ustvariš, ko zaupaš z veliko ljubezni in razumevanja, ko igraš z odprtimi kartami, se ničesar ne more porušiti. Če malo bolje razmisliš, prideš do zaključka: »Živiš enkrat, zato živi kvalitetno, vendar ne poizkušaj ustaviti vetra, ker veter ne moreš zadržati.« Z njim je vse imelo svoj smisel. Toliko svobodoljubnosti, samozavesti, občutkov in varnosti, kot je v najini zvezi ustvaril on, je težko doseči, pa vendar je še vedno našel kaj več, da mi je ugodil. Živel je 100 km na uro. Živeti in ljubiti se, kot sem z njim, mi nikdar ne bo več dano. Ljubiš lahko ali pa ne moreš, srednje poti ni. Govoril mi je: »To lahko samo ti in zato te ljubim.« V njegovi družbi sem se lahko smejala do solz in naslednji dan mirila sosede in bolečine v trebuhu. Titulo bajker je nosil z velikim ponosom. Takšen si lahko samo, če si za to rojen. To nosiš v sebi. Imel je srce za vse, pa tudi za poletje na Hvaru (kjer sva se slučajno spoznala), ko me je spraševal, kje se bom zadrževala. Sredi noči se je pojavil pred apartmajem, kjer sem bila zaposlena s SMS sporočilom, ki ga še vedno čuvam: »Koke prihaja Joke.« Niti v snu si nisem mogla misliti, da se bo pojavil na takšen način, ogromna pojava v gluhi noči preko streh (kot v grozljivkah), kar naenkrat pred menoj (delal je kot varnostnik). To je bilo 6. maja 2003. Takšna presenečenja mi je znal pripraviti samo on, sedaj jih pogrešam. Včasih sem mu rekla, da se nikoli ne bo zresnil, na kar se je vedno zasmejal in odgovoril: »Umiri se.« To noč je bil spočet najin sin. Plod najine ljubezni se je 23. januarja 2004 rodil v splitskem kliničnem centru ob 11.10, poimenovala pa sva ga Nathaniell Robin. On nama je spremenil življenji. Vse najlepše, najboljše in najsvetejše se je združilo v tem malem čistem bitju, obsijanem z iskreno ljubeznijo in pozornostjo. Nocoj, 22. julija 2006, ko tole pišem, stojim na istem mestu, kjer sva na tem moto zboru stala lani. Moja čustva doživljajo kulminacijo. Tako ga pogrešam in toliko tega bi še lahko skupaj doživela. To je prva bajkerska prireditev brez njega. Spomini me preplavljajo, čas me nosi nazaj, ker vem, da nikoli več ne bo kot je bilo. Vsak nadaljnji zbor bo nosil praznino njegove odsotnosti. Če takšen ne bi bil, bi si ga bilo treba izmisliti. Usodnega jutra, 3. februarja letos ob 10.10, se je v predmestju Splita, v Kmanu zgodila prometna nesreča. Jaz pa sem sedela na soncu in razmišljala, da se mi bo nenajavljen pridružil in naju s sinom popeljal naokrog. Spominjam se telefonskega poziva, ki je meni in mojemu malčku izbrisal nasmeh iz obraza, ki mi je bil kot nenajavljen krč vržen v obraz. Spominjam se, da je sin vprašal: »Mama, zakaj jočeš?« Da sem v nejeveri ponavljala, da to ni mogoče, da se to dogaja nekomu drugemu in da me je mala ročica vlekla in zahtevala pojasnitev. Prvič v življenju se mi je zgodilo, da sem se izgubila, zavedela pa sem se, da moram zaradi sina ostati na nogah. Vsako drugačno dejanje bi bila prehuda obremenitev za to malo glavico. Kaj naj mu rečem? Bo razumel in na kakšen način naj mu pojasnim? V moji glavi in v celem bitju je bila strašna zmešnjava. Telefon je pričel zvoniti, jaz pa nisem imela moči odgovoriti. Naslednji dnevi so se vrstili v večnost. Listala sem časopise in gledala slike moškega, ki mi je daroval najlepše trenutke življenja in mu dal smisel, sedaj pa moram nadaljevati brez njega. Ne vem, kolikokrat sem se vprašala zakaj. Zakaj se je moralo zgoditi nama? Zakaj sedaj? Vrata so bila odprta na stežaj, vendar so skozi njih hodili drugi ljudje. Imela sem občutek, da se bo na njih prikazal moj moški in vprašal, kaj pomeni ta direndaj? Želja, da ga še enkrat vidim na tem vhodu, mi ne bo nikdar izpolnjena. Želja tudi sedaj ne oslabi. Odgovor sem iskala v sebi. Doumela sem, da smo pred bogom vsi enaki, ni boljšega ali slabšega. Prevelika želja po neutrudljivim in hitrejšim ga je odnesla gor, kjer ga nihče ne more dohiteti in ustaviti. Pritisnila sem najinega sina k sebi in mu povedala najlepšo zgodbo: »Ati je odšel učiti angelčke, kako se vozijo pravi bajkerji. Veš, zgoraj je še veliko prostora. Sedaj, ko je ati tam, bo tam naredil najboljši in najlepši moto zbor. Ko pa ga bova želela videti, bova zaprla oči in on bo vedno z nama in v najini bližini.« Pogledal me je, nato pa še v nebo in rekel: »Lidija (kliče me po imenu), zakaj pa ni tudi naju dva vzel s seboj? Tudi jaz bi tam z atijem vozil motor.« Vrnila sem se v sedanjost, ponosno gledajoč malega sedeti na mini motorju, kako se z Željkovo pomočjo vozi po kampu. Spremlja ga tisoče pogledov, on pa ponosno pozira z iskrenim nasmeškom in poln navdušenja želi še in še. Preprosto vem, da tudi njegov oče ponosno spremlja sinovo prvo samostojno vožnjo. Ponosna sem tudi sama, ko ga vidim truditi se štartati motor. Vem, da vse lepo, kar je dobil od naju, še prihaja v njegov mali svet, tudi ljubezen do jeklene ptice, ki ga bo nosila in na kateri bo lahko varno razširil svoja krila. Ko bo prišel pravi čas, seveda. Ko tole pišem, mi po obrazu drsijo solze. Zagotovo je med vami veliko takšnih, ki so doživeli podobno usodo in me razumete. Po petih mesecih je to moje prvo srečanje z realnostjo njegovega odhoda. Ko bo najin sin nekoč dovolj star, da bo lahko prebral te besede, bo razumel mojo ljubezen do njegovega očeta, katerega korake ni imel prilike dovolj spoznati. Na Jokeov rojstni dan, tretjega julija, sem ga prvič odpeljala na njegov grob. Nisem bila sama, zaradi čustev sem s seboj peljala tudi Željana in Nino. Takrat sem sklenila sina preimenovati tako, da se mu izbriše ime Robin. Sedaj se imenuje po očetu: Nathaniell Joško. Sedaj ga kličem Mali Joke, ker le stežka verjamem, da sta si lahko tako podobna. Vidim to na vsakem gibu, izrazu obraza. V mojem življenju brez bajkerja ne obstaja odpor do motorja. Nasprotno, ko ga slišim, mi srce hitreje bije. Ta nepopisna strast in ljubezen do jeklene ptice je vsak dan močnejša. Praznino bo zapolnila ljubezen, čas in skrb za malega sina, veliki izzivi in dolžnost, da ga spremljam in ga brez strahu usmerim na veliko moto srečanj, katere bo obiskal v moji družbi. Živim za dan, ko bom s ponosom sedla za njim na motor in ponovno čutila sonce na obrazu in veter v laseh. Ko je palec te male ročice dvignjen in dokler še slišim njegova »Super« in »Ok«, njegov glasni smeh in krike, se zavedam, da je srečen in da ga ti trenutki navdihujejo. Jasno mi je, da ga ne bom mogla učiti dvigovati zadnje kolo in druge spretnosti, ki gredo zraven, vem pa, da bodo za to poskrbeli prijatelji mojega Joka, na katere se lahko v vsakem trenutku zanesem, saj so bajkeri. Macho videz in Levje srce. Sedaj vse to prepuščam času. Vam, ki ste bili z nami, se iskreno zahvaljujem in vam želim mnogo varnih in srečnih kilometrov, veliko moto zabav, ker je to resnično prečudovit občutek in nepopisna ljubezen. Če bi imela možnost ponovno izbirati, verjemite mi, da bi izbrala isti način življenja. Najinemu angelu čuvaju, moji veliki ljubezni in očku, katerega ljubiva v tišini, pa darujeva sinove besede: Premajhen sem, da bi si zapomnil tvoje korake, angeli nebeški jih sedaj spremljajo. Tako si želim objeti te in se dotakniti tvojega obraza in ti reč,i da te imam rad.
V spomin, Nathaniell »mali« Joke
JOŠKO MARETIČ J O K E (03. 07. 1980 – 03.02. 2006) V mojem življenju je usoda z velikimi črkami zapisala tvoje ime. Darovala mi je najlepše poletje in najsvetejši del tebe – najinega sin.a S ponosom, polnim ljubezni in spoštovanja, te nosim v svojem srcu. Živim te skozi svoje življenje, s soncem na obrazu in z vetrom v laseh. Moj angel, nikoli te ne pozabim in ljubila te bom večno.
Lidija Šunjerga Kaštel Novi, 24. 07. 2006
»Born to be wild«
ŽIVOT POSLIJE BIKERA
Na jedan prekrasan i neobičan način bivam počašćena da sa Vama, ovjekovječim prelijepo i dirljivo, životno iskustvo. Zato ovu priču poklanjam, u spomen, ocu mog djeteta, mojoj velikoj ljubavi u sječanje JOŠKO MARETIĆ-JOKE (03.07.1980 - 03.02.2006), a i ekipi revije BIKERS WORLD, koja je omogućili da se sve ovo ostvari. Zabilježili su najljepše trenutke na moto partiju u Kaštelima, na Dračiću i poklonili iskrenu čašicu razgovora meni i mome sinu. Veliko Vam hvala za to. Život sa bajkerom i poslije
Voljeti i dijeliti istu strast možeš samo sa istomišljenicima. Ljudima koji znaju o čemu pričaš, prijateljima koji te razumiju. A Ja! Ja sam to sve imala u njemu. U mome Joki. Ljubav prema mašini, to Vam je kao kada najljepši odsanjani san postane stvarnost i život koji živite punim plućima, postane najljepša pustolovina, avantura jednog “Vagabunda“. Joke, smisao moga života, moja ljubav, moj moto kroz život bio je Bajker, Free-fighter (sportaš), mladić 13.god. mlađi od mene, bio mi je prijatelj i ljubavnik. Sve, ama baš sve. Strast i ljubav za brzim vožnjama podizala nam je već urođeni adrenalin kao kada se po prvi put zaljubiš ili kada vidiš najbolji komad, pa ti nastane urnebes u gaćama, samo kada pomisliš na nju. To smo bili mi. Nas dvoje. Bili smo tim, koji je svaku sekundu znao iskoristiti ili bar spojiti ugodno sa korisnim, a da se ova druga strana ne osjeća zakinutom. Znate na što mislim? Ne znate! Onda zamislite ili se bar pokušajte potruditi, kako smo nas dvoje uživali jedno u drugome. Živjeti sa bajkerom to je nešto najljepše što se meni moglo desiti. Znali smo se samo pogledati i bilo nam je jasno što tko misli i na koju stranu tko treba ići. Pogled govori puno više od riječi i to je istina. Kada tako nešto sagradiš u jednoj vezi, povjerenje uz puno ljubavi i razumijevanja, igraš otvorenih karata, ništa niz brdo ne može krenuti, jer kada malo bolje razmisliš, “Živiš jednom, živi kvalitetno, a vjetar nikada ne pokušavaj vezati, jer vjetar se vezat ne može!“ Toliko liberalnosti, pouzdanja, osjećaja i sigurnosti sagradio je u našoj vezi i uvijek je još nešto trebalo usavršiti i ugoditi meni. Živio je 100 na sat! Voljeti i živjeti sa nekim kao što je bio on, ja znam da neću nikada više. To možeš ili ne možeš, nema između! Titulu bajkera je sa velikim ponosom nosio. Takav jesi ili nisi rođen. To je ili nije u tebi. Imao je srce za sve, pa i za jedno ljeto na Hvaru (gdje smo se, igrom slučaja upoznali) kada me je propitkivao gdje ću biti, a onda se usred noći pojavio ispred apartmana, gdje sam radila sa sms porukom koju još čuvam, a glasi: “Koke ide Joke!“, a ja je razumjela sasvim drugačije i ne misleći da bi se mogao pojaviti (radio je kao zaštitar) niotkuda, ispred apartmana, usred noći, preko krova da ti se žile slede od straha kad vidiš gromadu od čovjeka, kao da je od planine odvaljen, ispred sebe (6.05.2003.). To su takva iznenađenja koja mi sada fale i koja je samo on znao prirediti. Ponekad bi mu rekla da se nikada neće uozbiljiti, a on bih samo odmahnuo rukom ili se glasno nasmijao: “Ma o čemu pričaš“. Sa njim sam znala plakati od smijeha da bi još par dana poslije osjećala bolove u stomaku, a susjedi kroz jutro bi nas upitali da li je sve u redu kod nas. Te noći je začet naš mali sin! Plod ljubavi naše se rodio 23.01.2004 u 11:10 u KBC Firule, u Splitu i zove se Nathaniell-Robin. On nam je promijenio živote. Sve najbolje, najljepše i najsvetije na ovome svijetu formiralo se u to malo, čisto, iskreno stvorenje obasuto ljubavlju i pažnjom. Zato, dok večeras 22.07.06., stojim na istom mjestu gdje sam i prošle godine na 2nd Shadow days stajala, moje emocije su doživjele kulminaciju svega. Tako mi nedostaje, a mogli smo još puno toga proći zajedno. Ovo je prvi bajkerski susret bez njega. I dok sjećanja naviru, vrijeme me vraća unazad, jer znam da nikada više neće biti isto kao što je bilo i da svaki nadolazeći susret, njegovo mjesto će biti nezamjenjivo. Bio je samo takav, jer da nije postojao trebalo bi ga izmisliti! Tog kobnog jutra 3.02.2006., kada se u predgrađu Splita, predio Kman, dogodila saobraćajna u 10:10, a ja sam sjedila na suncu i maštala o tome kako će sada sa lijepim vremenom, nenajavljen dolepršati, po našeg sina i provozati se zajedno s njim. Sjećam se tel. poziva koji je meni i mome mališu oduzeo osmjeh sa lica i kao da je taj nenajavljeni grč bačen, meni ravno u lice, jer kada je moj sin, po prvi puta upitao: “Mama, zašto plačeš?“, dok sam sa nevjericom ponavljala da to nije moguće i da se to dešava nekome drugom, ta mala ručica me povlačila i tražila objašnjenje. Po prvi puta sam uhvatila sebe da sam se izgubila i da, zbog njega moram stati na balun, jer svaki daljnji potez bi mogao biti veliko opterećenje za tu malu glavicu. Što da mu kažem? Da li će shvatiti i na koji način da mu to prenesem? U mojoj glavi, u mome svijetu bio je veliki nemir. Telefon je počeo zvoniti, a ja nisam imala snage da ga podignem. Nadolazeći dani su bili vječnost. Prelistavala sam novine i gledala lice čovjeka koji mi je poklonio najljepše trenutke u životu i mome životu dao smisao, a sada moramo dalje i to bez njega! Pitala sam se po tko zna koji put ZAŠTO? I zašto se baš to sve moralo desiti nama, baš sada. Vrata još širom otvorena, a kroz njih ulaze neki drugi ljudi. Imala sam osjećaj kao da će se svaki trenutak on pojaviti na njima i da će pitati “Kakav je ovo đumbus ovdje? Šta se događa?“ Tolika želja u meni da ga bar još jednom mogu vidjeti na tim ulaznim vratima kao da mi je ukradena. Htjela sam ga dodirnuti, jer i ta želja toliko je jaka da jednostavno ne jenjava. Odgovor sam tražila u sebi i shvatila sam da smo pred Bogom svi jednaki i da nema lošijeg i boljeg, jer tolika brzina i želja za neumorivim još, još i toliko još, ga je odvela gore, gdje ga više nitko ne može slijediti i zaustaviti. Privila sam našeg malog sina uz sebe i tada mu rekla najljepšu priču: “Tata je otišao kod anđela da im pokaže kako se voze pravi bajkeri. Znaš, gore ima puno mjesta i sada kad je Tata gore napraviti će najljepši moto party, a kad poželimo da ga vidimo samo sklopimo oči i on će uvijek tako biti sa nama i u našoj blizini.“ Gledao je u mene, pa u nebo i rekao: “Lidija,(zove me po imenu), a zašto i nas nije poveo sa sobom? Ja bi isto vozio sa tatom motor.“ Vratila sam se u stvarnost, jer znam dok ga sada gledam kako na minijaturnoj Yamahi R1 uz pomoć barba Željka, pali gumu i vozi se na njoj po kampu gdje su tisuće očiju usmjerene na njega, dok ponosno i slobodno pozira na njoj, sa istim iskrenim osmjehom i licem punim oduševljenja traži još, još, još.., jer jednostavno ZNAM da sada i njegov Tata sa istim takvim ponosom, bdije nad njim. Gledajući u njega, kako vješto pokušava upaliti taj mali motor, ponosna sam i ja, jer znam da ono lijepo što tek dolazi u njegov mali svijet dobio je od nas dvoje, a to je ljubav prema čeličnoj ptici koja će ga nositi i na kojoj će moći sa sigurnošću raširiti svoja krila, kada za to, naravno, dođe vrijeme. Suze mi klize niz obraze, dok Vam ovo pišem. Znam da među Vama žive osobe koje su doživjele istu sudbinu i da me razumijete. Ovo je nakon 5.mjeseci moje prvo sučeljavanje sa stvarnošću njegovog odlaska. Kada moj sin bude dovoljno star da sve ovo jednom sam pročita, shvatit će moju ljubav prema njegovom ocu čije korake nije imao vremena dovoljno upoznati. Na Jokin rođendan 03.07., sam ga, po prvi puta odvela na njegov grob. Nisam bila sama, a tada sam sa razlogom, u društvu Željana i Nine, donijela odluku da se Nathaniellu izbaci ime Robin te da se zove, po tati, Nathaniell-Joško. Željan Rakela me pogledao i sa velikim iznenađenjem podržao. Ja ga sada zovem: “Mali Joke“, jer dok ga gledam, doista ne mogu vjerovati koliko su slični. Vidim ga u svakom pokretu, gesti i fizionomiji, samo u malome. U mome životu, poslije bajkera, ne postoji poticajna odbojnost prema motoru. Dapače, kada ga čujem, srce zakuca brže, a ta neopisiva strast i ljubav prema čeličnoj ptici, svakim je danom sve intenzivnija. Prazninu će nadopuniti ljubav, vrijeme i briga za moga malog sina, jer veliki izazovi i zadatak, da ga pratim kroz život sa puno ljubavi i odgovornosti i usmjerim ga bez straha, na još mnoge moto partije i putove koje će posjetiti dok ja budem u njegovoj blizini, jer su ispred nas. Živim za dan kada ću sa ponosom sjesti iza njega i još jedan put osjetiti sunce na licu i vjetar u leđa. Dok je palac te male ručice podignut i dok još čujem “SUPER“ i “OK“ u znak odobravanja, njegov glasni smijeh i vrištanje, znam da je sretan i da ga to ispunjava. Isto tako znam da ga neću moći učiti dizati na zadnje kolo i druge vratolomije koje idu uz to, ali “prijatelji“ moga Joke, njegovog tate bit će tu, jer znam da se na neke od njih, mogu osloniti kad god to zatreba, jer to su BAJKERI. Macho izgled i lavlje srce. Sada sve to prepuštam vremenu. Zato Vama svima, koji ste bili uz nas veliko HVALA i ma gdje god da se nalazili mnogo sretnih kilometara i sigurne vožnje, mnogo moto partija, jer to je uistinu predivan osjećaj i neopisiva ljubav, a kada bih ponovno trebala birati, vjerujte mi da bih izabrala isti način života. A našem anđelu čuvaru, mojoj ljubavi i tati, kojeg volimo u tišini poklanjamo ove riječi: Tako sam mali da ti upamtim korake Anđeli nebeski sada ih slijede Tako poželim da ti dodirnem lice, zagrlim te I da ti kažem “Volim te,Tebe!“
U sjećanje, Nathaniell “mali“ Joke
JOŠKO MARETIĆ J O K E (03.07.1980 - 03.02.2006) U mome životu, sudbina je velikim slovima napisala tvoje ime. Poklonila mi najljepše ljeto i najsvetiji dio tebe “našeg malog sina“ S ponosom punim ljubavi i poštovanjem, nosim te u svome srcu, živim te kroz svoj život, sa suncem na licu i vjetrom u leđa Anđele prelijepi, ja te nikada neću zaboraviti, a voljet ću te zauvijek
Lidija Šunjerga Kaštel Novi; 24.07.2006. “Born to be wild“
CLICK to OPEN